Новљанин Вук Јаничић опет најбољи млади еко репортер у Црној Гори
У Заводу за школство Црне Горе је уочи Дана планете одржана свечана додјела диплома најбољима на националном конкурсу „Млади еко-репортери 2026”, у организацији Невладине организације ”ЕКОМ – Удружење за еколошки консалтинг у Црној Гори”, а у склопу програма Фондације за еколошку едукацију (ФЕЕ).
На конкурс стигло је 245 радова из 14 средњих и 31 основне школе из укупно 14 општина.
Ученик Иб разреда гимназије Вук Јаничић освојио је прво мјесто у категорији еколошки чланак за рад „Бока у мрежи времена: климатски фронт на тањиру“. Његов ментор је професор Ален Лаловац.
Вуков рад је одређен за међународни конкурс „Yоунг Репортерс фор тхе Енвиронмент 2026“. Селекција ће се вршити у Копенхагену. Ученик је својим радом „Блато је злато“ прошле године представљао Црну Гору у категорији основних школа и заузео високо четврто мјесто иза Израела, Француске и Словачке.
Награђени текст Вука Јаничића преносимо интегрално:
Бока у мрежи времена: климатски фронт на тањиру
У Боки Которској рибарство није само привредна дјелатност. То је хроника исписана у рибарским мрежама и кулинарским рецептима старим колико и сам залив. Риба је синоним за идентитет који се преноси с кољена на кољено. Међутим, глобално загријавање мијења море угрожавајући квалитет хране. Риба је сиромашнија хранљивим материјама, а богатија токсинима и пластиком. Све чешће питање које надилази носталгију јесте шта једемо једући рибу из Боке.
Сунце се пробија иза Ловћена, Орјена и Врмца. Јутарњу тишину ремете шум валова и шкрипа витла са старе пасаре. „Прије тридесет година море је било другачије, хладније, богатије“, прича рибар Томо. “Сада је угријано. Риба бјежи на сјевер.“ Из мреже вади кесу, комаде стиропора и пластичну играчку.
„Канту празним чешће него мрежу. Некад сам ловио за трпезу и пјацу, данас једва за објед. Неку рибу први пут видим. Бојим се да моја унучад неће знати какво је ово море некад било.“
Наука потврђује оно што рибари осјећају већ годинама. Према подацима Центра за истраживачко новинарство Црне Горе, температура мора је у посљедњих четрдесет година порасла за 1,5 до 2°Ц, па љети износи и више од 27°Ц. Загријавање мора мијења равнотежу рањивог екосистема Боке. Топлија вода садржи мање кисеоника. Аутохтоне рибље врсте (сардела, ципол, буква, барбун, салпа, локарда, итд.), које су одвајкада чиниле основу локалне исхране, или се повлаче у веће дубине гдје су температуре ниже, или нестају. Заступљеност омега-3 масних киселина у риби смањена је за 20–30%. Рибе је све мање и ситна је. Остаје на менију, али губи на квалитету.
У Јадран улазе нове, термофилне и често инвазивне врсте. У протекле четири деценије забиљежено је више од тридесет врста алги, мекушаца, ракова и риба, углавном поријеклом из источног Медитерана. Многе немају природне предаторе. Неке носе паразите и токсине. Потрошачи такву понуду избјегавају јер им је непозната. Тиме се нарушавају и економска и прехрамбена сигурност локалне заједнице. Зелена алга (Цаулерпа цyлиндрацеа) шири се као коров и угрожава травната станишта мураве (Поседониа оцеаница) кључна за опстанак рибљег фонда. Посебну забринутост изазивају рибље врсте које могу нарушити здравље људи. Риба лав и тамна мраморница носе отров у бодљама пераја. Четворозупка се не смије конзумирати због снажног неуротоксина. Плавотачкаста трумпетача, иако без ризика за људе, потискује аутохтону ситну рибу. Плави рак, агресивни колонизатор, оштећује мреже и драстично смањује популацију мале зелене крабе.
Топлије море погодује и развоју микроорганизама. Рибари све чешће наилазе на рибе са паразитима, угинуле или слабо ухрањене јединке. Бактерије из рода Вибрио, које се брже размножавају у топлијој води, код људи могу изазвати озбиљна тровања рибљом храном. Цвјетање микроскопских алги, динофлагелата, доноси замућење и неугодан мирис морске воде, контаминацију шкољки и затварање узгајалишта. На узгајалишту у Ораховцу је у једној узгојној сезони угинуло око 60% шкољки. Некадашњи симбол чистог мора и здраве хране из Боке постаје здравствени ризик.
Загријано бокељско море не заузимају само инвазивне врсте. Заузима га и отпад. Пластика се под утицајем сунца, соли и таласа претвара у микропластику, невидљиве, свеприсутне и неуништиве фрагменте мање од 5 милиметара.
Дагња их филтрира не разликујући их од планктона. Дагњу поједе риба. Рибу улови рибар и она се нађе на пијаци или у ресторану. Микопластика тако стиже до наших тањира као подмукли зачин савремене морске исхране.
Научници Института за биологију мора прате контаминираност микропластиком. Једно од истраживања из 2022. године је показало да је већина анализираних дагњи са различитих локалитета садржала од 2 до 3 честице микропластике по јединки. Присуство истих констатовано је и у више од 50% испитиваних јединки аутохтоних рибљих врста, попут барбуна и ослића. Још алармантнији су подаци са морског дна. У седиментима унутрашњих дјелова Боке, посебно у увалама, измјерене су изузетно високе концентрације микропластике, и до неколико хиљада честица по килограму седимента. Микропластика већином остаје у пробавном тракту риба. Међутим, најситнији фрагменти, тј. нанопластика, могу продријети у ткива и ући у људски организам. Највећи ризик за људе представља биоакумулација хемијских материја (пестициди, тешки метали, токсини) које микропластика веже као магнет што додатно угрожава безбједност хране. Море је постало мозаик наших сопствених микро трагова. Риба више није само извор протеина, већ и огледало нашег неодговорног односа према природи. Плави аларм Боке је активиран. Одбрана мора почети одмах.
Иако је Бока простор угрожености, уједно је и простор отпора и рјешења. Млади су недовољно информисани о томе како климатске промјене утичу на море и храну, како настају и шире се инвазивне врсте и како их препознати. Екоактивисти херцегновске Гимназије су креирали едукативни „есцапе роом“ који је представљен вршњацима. Ученици тимски „спашавају“ Бококоторски залив од инвазивних врста. Након мини-презентације о климатским промјенама и морским екосистемима кроз задатак Очисти ливаде мураве закључују да је очување морских станишта директно повезано са очувањем здраве хране.
У групи истих младих екоактивиста настала је и идеја о технолошком рјешењу за прикупљање отпада у мору. Осмишљен је концепт „паметног коша“ који би смањио количину пластике прије него што се разгради у микропластику. Овај плутајући, затворени контејнер био би направљен од еколошких материјала попут бамбуса и биоразградивих мрежа и постављен на жариштима отпада. Опремљен соларним панелима, АИ камером за препознавање врсте отпада и филтерима за микропластику, радио би готово потпуно самостално, прилагођавајући се морским струјама и не угрожавајући морски свијет. Пуни контејнер би се се аутономно подизао, омогућавајући ефикасно прикупљање отпада без сталне људске интервенције. Оваква и слична рјешења још увијек су само визија која подсјећа да борба за квалитет хране почиње бригом о мору.
Док Томо жуљевитим рукама везује пасару, неколико дјевојака и момака чисте обалу. Вреће и рукавице су симбол наде. Бока није само пејсаж са разгледнице. Она је наш тањир, наше здравље, наша будућност, живи систем који тражи нашу пажњу. Оно што се данас дешава код нас, већ је свакодневица у цијелом Медитерану. Смањимо пластику, подржимо одрживо рибарство и едукујмо локалну заједницу. Ако желимо да знамо шта ћемо јести сјутра, морамо данас чувати извор из којег та храна долази. Вратимо море у мреже времена.
